Сећам се, пре неку годину, када је један свестан човек, предузетник, негде у Србији својим машинама и средствима покушао да очисти једну речицу од силног отпада и ђубрета који су његове комшије побацали у исту ту речицу. Телевизија га је снимала, леп гест вредан пажње. А, онда се неко из Локалне Управе досетио да му тражи дозволу за то што ради, што се труди сам, кукавац да донесе добро својој заједници. Вероватно је неки , локални мали Бог, тражио и неки еврић приде, тек, не смем да тврдим али ме не би чудило. Шта је било на крају, не знам. Вероватно су му забранили даљи рад.



Зашто пишем ово?


Кише падају, што је и нормално у априлу, негде јачим негде блажим инензитетом, снег се топи а Србија плива, поплављена. Куће, имања, њиве, пластеници, све је под водом. Локални потоци и речице се претворили у бујице које су нарасли великом брзином и поплавили све пред собом. Што рече један домаћин: "Бар да су нас обавестили шта ће нас снаћи, да су нам рекли којом брзином ће наићи ова мука"?

Сада је касно, људи ће претрпети огромну штету, многи су остали без игде ичега.



Ко је крив?


Па, сами смо криви. Наша еколошка свест не постоји. Где год је "згодно" ми бацамо све оно што нам тренутно смета. Наше реке, речице, потоци, канали су депоније пластичних флаша, старих аутомобилских гума, шпорета, шкољки аутомобила. Нема тога што ми нисмо у стању да бацимо поред пута, у канал, поток, реку…


Видим на ТВ неке булдожере који нешто као чисте сада када је вода дошла до грла. То нису стигли да ураде док поплаве није било? Да ли је то нормално? Докле иде наша небрига за наше окружење и нас саме?



И сви то гледамо и никоме не смета. Не смета ни локалним малим Боговима па новац који је планиран за чишћење канала и речица, преусмеравају за неке њима важније ствари, вероватно тамо где ће га улудо утрошити или ће се и они мало очешати.


Онда дође пролеће, снегови се топе, почну пролећне кише и Србија почне да плива по зна који пут. И никоме ништа. Само је сиротиња ,којој је то ко зна која поплава по реду, још сиромашнија, мада, кога је брига. Нека се снађу како знају и умеју, ко уме да плива у предности је.


И таман сам помислио: ”Хвала Богу, бар нико није погинуо”. Али и то се десило. Двоје дечице се удавило на правди Бога. Да ли је мајка крива или сви ми? Сада је касно за питања а одговор никада нећемо добити.


Остаје нам да се запитамо докле ћемо сами себе уништавати овако безумно. Када ћемо схватити да отпаду није место у рекама и каналима већ на депонијама. Када ћемо схватити да живимо у овој нашој прелепој Србији коју ми сами бездушно уништавамо као да је туђа. Чак и да је туђа овако понашање је злочин.


И ове поплаве ће проћи. Да ли ћемо се призвати памети и почети да чистимо Србију и да је дотерујемо у ред или ћемо се опет видети приликом неке следеће поплаве?
Живи били, не дао Бог!




Зека Поповић




Текст преузет са https://www.koreni.rs/